Kula Gardoš

Sasvim slučajno sam se, pre par dana, našao u blizini kule na Gardošu. Budući da sam imao nešto slobodnog vremena, čekajući, odlučih da se uputim ka istoj i posetim je – prvi put!

Prvi utisak: KOLIKO ODUŠEVLJENJA – TOLIKO RAZOČARENJA! Po milioniti put sam sebe podsetio da živim u Srbiji i da su za ovu državu, jednostavno, ovakve pojave normalne.

Kula na Gardošu

Dakle, da krenem od početka. Do kule Gardoš sam došao sa suprotne strane – ulicom Sibinjanin Janka, do Zemunskog groblja. (Iz meni nepoznatog razloga Google Maps me je tako doveo – mrzelo me da startujem moj standardni GPS navigator). Ostavio sam auto u hladu nekog velikog drveta i krenuo pešice niz kaldrmisanu ulicu do Grobljanske, a onda uz Grobljansku do kule Gardoš. Ovo kretanje sam, naravno, vršio po ličnom instinktu iskusnog turiste, budući da natpisa, a ni vrha kule nije bilo nigde na vidiku.

Konačno, stigoh do parkinga ispred kule Gardoš – ili barem nešto što se naziva mini parking (naravno, prilično neuređen i zarastao u korov). Kula izgleda prelepo, u arhitektonskom smislu. Austro-ugarska arhitektura „milenijumske kule“, sa dva manja, prednja tornja, rađena u crvenoj cigli, visoko, na 113 metara nadmorske visine iznad Dunava, zaista pleni. Prilazeći sa strane parkinga, shvatam da je kula zatvorena tek kada sam prišao vratima iste, na kojoj stoji zakačen nekakav papir i rukom ispisano „radno vreme“ kule.

Prolazim sa leve strane kule, na kojoj se nalazi nekakav neugledan, nazovite, caffe-bar sa terasom, na kojoj sede dva-tri lika. Videvši me, jedan od njih se pridiže ljubopitljivo, nazivajući mi „Dobar dan!“ i „Izvolite?“ Neznam čemu to, budući da nisam ni prišao ulazu tog caffe-bara, odgovorih: „Ništa, hvala. Razgledam, ako mogu? Prvi put sam ovde!“ Očito zadovoljih njihovu radoznalost. Verovatno su pomislili – „Pih, glupi turista iz unutrašnjosti!“

Pogled sa kule Gardoš

Dolazim sa zadnje, tj. prednje strane kule (zavisi sa koje je strane gledate) – tj. sa strane koja gleda na Dunav. PREDIVAN POGLED! Pogled vam ispunjava, sa desne strane, skoro 2/3 pejzaža, krovovi Zemuna, starog Zemuna, sa niskim kućicama, dok u daljini, u istom tom smeru, se izdižu poznati soliteri kod „Juge“ (objašnjenje za one koje ne poznaju Beograd i Zemnu: kod bivšeg hotela „Jugoslavija“). Levi deo tog istog pejzaža ispunjava Dunav sa priobaljem i Zemunska marina. Budući da je bilo relativno rano jutro, sunce se upravo izdizalo ka zenitu iz smera ušća Save u Dunav.

Dok god uživate u pogledu daljine, ne primećujete da je deo na kome se trenutno nalazite krajnje neuređen. Do duše, postoji zeleno ofarbani „gelender“ (čitajte: rukohvat), koji će vam, u budućem obilasku Gardođa, biti jedini putokaz, ispod koga je naraslo nekakvo žbunje i šiblje iz kog konstatno nešto šuška. Imam osećaj da je to rastinje Meka za guštere i ostale „domaće“ gmizavce.

Dok tako uživam u pogledu primećujem i čujem (budući da se iz zvučnika čuje glasna muzika) da se i sa desne strane kule nalazi, ovog puta, veća i nešto uređenija terase opet nekog caffe-bara ili možda čak i restorana. Priznajem da je pogled sa te terase predivan, ali i da ista neviđeno ruži kulu i sam njen krajolik.

Tačno spred sebe primećujem uske, vijugave, kamene stepenice koje kroz pomenuto rastinje vode dole, među one krovove niskih zemunskih kuća do podnožija ovog brdašceta sve do Dunava. Letnje je jutro, Sunce prži, ali se ipak usuđujem da krenem dole. Zanima me kako izgleda kula gledajući je odozdo.

Strme stepenice me veoma podsećaju na one koje od reke Ljubljanice vode ka vrhu Tvrđave iznad Ljubljane odakle se pruža prelep pogled celog krajolika ili na stepenice uz uspinjaču u Gracu na čijem vrhu uživate u pogledu na Alpe i nemirnu reku Muru u podnožiju tog prelepog pogleda. Već posle par stepenika shvatite da se nalazite na neuređenom Gardošu budući da su stepenice pune opušaka, verovatno nikad čišćene i naravno bez ikakve oznake smera kretanja, a kamoli možda „broj stepenika“ na kakav možete naići penjući se na Ajfelovu kulu u Parizu ili možda, ne dao Bog, nadmorsku visinu na kojoj se trenutno nalazite. Siđoh prvu turu stepenica i nađoh se na nekavom podestu: sa leve strane nekakav putić do neke kuće, a sa desne izlaz do neke ulice u kojoj su parkirani neki automobili. Do dna ima još dosta, ali ne i stepenica. Tražeći pogledom, par koraka desno od mesta na kome sam dospeo silazeći predhodnim stepenicama, primećujem onaj zeleni gelender. BINGO! To su stepenice koje vode ka dnu! Konačno sam se našao u dnu. Okrećem se i uživam u impozantnosti kule Gardoš na vrhu iznad mene.

Osim što, prilazeći sa ove donje strane vidite samu kulu Gardoš, nikakav drugi putokaz, natpis ili slično nećete ni videti – ili ga barem ja, neuki turista, nisam video. Uostalom, zar nije poenta svakog natpisa videti ga, što bi se reklo: „iz aviona“?! Odlazim do ugla Gajeve i Sinđelićeve ulice na kojoj se nalazi nekakav pano, na kojem je zalepljen jedan plakat: „Leto na Gardošu 2013.godine“. Konačno! Nekakav natpis. Primećujem da je i taj jedan, jedini plakat pocepan po sredini, tako što je neki hulagn prošao i ispao neviđeni lik cepajući u prolazu jednom rukom ovaj plakat. A baš je to pocepano parče nosilo informacije o kulturnim dešavanjima na Gardošu tih dana. I dok sam ja tako pokušavao da pročitam informacije sa ostatka famoznog plakata, u pozadini je neki gospodin u crnom džipu pokušavao ući iz pomenute Gajeve u Sinđelićevu ulicu, ali mu se neki glupi turista (čitaj: ja) preprečio tu čitajući plakat koji nikog ne zanima. Sklonio sam se da prođe, kako bih mogao nastaviti da čitam pomenuti plakat.

Sinđelićeva ulica koja sa podnožija vodi do kule Gardoš prilično je strma, kaldrmisana onom starom kamenom kockom, blago vijugava između kuća iste one austro-ugarske arhitekture. Ova me je uličica prilično podsetila na srpsku Sentandreju u blizini Budimpešte. Vratih se njome do parkiranog automobila, oduševljen što u Zemunu postoji jedno ovako lepo mesto i još više razočaran njegovom neuređenošću.

Kasnije sam malo pretaživao Internet tražeći informacije o kuli na Gardošu i još više se razočarao shvativši da ni koristeći ovaj medij kula Gardoš nije adekvatno prikazana i pokazana svetu, a posebno turistima koji obožavaju ovakav „city sign“.

Gardoš na Internetu:

• Kula Gardoš – Centar za očuvanje ambijentalne sredine
• Gardoš na Wikipediji
• Gardoš na 360 stepeni virtuelne prezentacije

Ja sam zaista uvek bio krajnje apolitičan i uopšte me ne zanima ko vrši izvršnu ili bilo kakvu vlast u Zemunu i Beogradu, ali da li stvarno moguće da gradske vlasti toliko nemaju sluha za ovu fenomenalnu turističku atrakciju?! Pa ne morate biti nikakav vrsni stručnjak i shvatiti da je kula Gardoš sjajno mesto koje pored turističkog potencijala predstavlja najbolji mogući marketinški brend Zemuna. Znam, znam… uvek ista priča… nema materijalnih sredstava… problemi na sve strane… Dobro! Ako je tako, zašto ceo taj potez, predpostavljam zaštićen nekim relevatnim zakonom, ne ustupite koncesiono nekom ozbiljnom investitoru koji vidi svoj interes i koji bi uredio ceo ovaj kompleks kule Gardoš, napravio od njega sjajnu turističku atrakciju, posle određenog niza godina vratio uloženu investiciju, ostvario zadovoljavajući profit i kulu Gardoš ponovo vratio gradu na dalje upravljanje, održavanje i ostvarivanje zarade?

Možda neko od odgovornih nekim čudom i pročita ovaj tekst, te probudi svoju savest. A do tada, na žalost, kula na Gardošu će ostati više ruglo, nego ponos Zemuna.