Lociraj me! (1/3)

Globalno pozicioniranje je izuzetno zanimljiva tema, te ja odlučih da napišem par „redaka“ na ovu temu. Kako se došlo na ideju o GPS sistema?  Koliko je napretka i koristi donelo globalno pozicioniranje? Da li su GPS sistemi doprineli našoj transparentnosti i razvili nekoliko teorija zavere? Ovo su pitanja na koja ću pokušati dati odgovore u nastavku ovog teksta.

Ericsson GA628

Temu o GPS-ovima započeću pričom o mobilnim telefonima. Ne dičim se baš posebno, ali ni ne stidim činjenice da se sećam pojave mobilnih telefona kod nas u Srbiji, tadašnjoj SRJ. Sećam se da su prvi mobilni telefoni u Srbiji koštali čitavo malo bogatstvo i mi, obični smrtnici, mogli smo samo sanjati o njima, tj. zavideti tadašnjim, veoma bitnim, menadžerima PTT-a koji su imali prve službene telefone. Bile su to, i po veličini i po težini, a i po izgledu, prave „cigle“ od mobilnih telefona koje su radile na NMT (eng. „Nordic Mobile Telephone“), tj. nordijski sistem mobilne telefonije zasnovan na analognoj tehnologiji. To je sistem koji je više ličio na radio, a manje na telefonski prenos glasa i radio je na opsegu od 450 MHz-a (kasnije se pojavio i napredni NMT 900 MHz-a). Era NMT telefonije brzo je zamenjena GSM (eng. „Global System for Mobile Telecommunications“), što je doprinelo da mobilni telefoni postani dostupni širokim narodnim masama. Kao „heavy“ korisnik pejdžera, naravno da sam pohitao nabaviti prvi mobilni telefon, a to je bio Ericsson GA628, ružnjikava mini-cigla sa čvrstom, debelom antenom. Meni sada smešan, a tada – čudo tehnike.

Kada malo bolje razmislim, uvek sam svoju nenormalnu želju za tehničkim novotarijama pravdao svojom profesijom. Hmmm… Pre bih sebe nazvao „gedžet-manijakom“ i, što je najgore, ima nas mnogo. I uvek, kada se pojavi neko novo tehničko i tehnološko čudo, posle početne euforije otvara se poznata dilema – koliko nam je ta nova igračkica donela, a koliko, u stvari, oduzela?

Ponekad pomislim da potpuno isključim mobilni telefon. Prođu tako dani, a ja primam samo neke loše vesti putem njega. Kad god mi zazvoni telefon, kroz mene prođe neka jeza. Ili, imam propušten poziv – od buke u saobraćaju nisam čuo zvono, tj. osetio vibraciju telefona – odmah kreću prozivke tipa „zašto se nisi javio?“ ili „počeli smo da se ne javljamo na telefon, jel?“. Ne dao Bog da nekom u Srbiji odbijete poziv zato što ste u tom momentu na važnom sastanku i ne možete trenutno da se javite, ali imate nameru da se javite čim završite. To je kao da ste nekog opsovali! (Napominjem, ovo važi za Srbiju!)

Kako je bilo lepo kad nismo imali mobilne telefone! Onda niko nije mogao da te locira, bez tvog znanja i odobrenja. Za sve je bilo vremena i svuda se stizalo. A danas?

Sećam se da sam večito grdio svog starog koji, kada je konačno odlučio da nabavi mobilni telefon, uvek ga je držao isključenim. Jedino, kad on želi nekog da pozove, uključi ga, telefonira i po završetku razgovora ponovo ga isključi! Strašno me je to nerviralo!

„Pa čoveče, zašto uopšte onda i imaš mobilni telefon, kad nikad nisi dostupan?“

Uvek sam dobijao odgovor koji tada nisam shvatao, ali sad ga odlično razumem, a on je glasio:

„Ja sam dostupan samo onda kad ja to hoću i za koga ja to želim.“

Izvini ćale!

Vratimo se na priču o GPS-ovima. Mada, ja sve vreme pričam o mobilnim telefonima. A zašto? Počeo sam priču o mobilnim telefonima iz dva razloga. Prvo, mobilni telefoni i jesu najzaslužniji za razvoj GPS-ova, jer su, u stvari, po meni, preteča samih GPS-ova mobilni telefoni. Pojavom „smart“ telefona i ugradnjom u njih GPS „receiver“-a, globalno pozicioniranje je doživlo katarzu! Drugi razlog zbog kojeg sam priču o GPS-ovima počeo pričom o mobilnim telefonima je moja želja da ukažem na jednu vrlo ozbiljnu pojavu – a to je tehnička-tehnološka zavisnost. Sećate se kako je, čini mi se, ceo život bio nekako bezbrižniji bez mobilnih telefona, a danas je, gotovo nemoguće zamisliti svakodnevni život bez njih. Umesto korisnika, postali smo pravi zavisnici. Robovi tehnici.

Da li i GPS-ovi stvaraju te zavisnike od nas? Više nego sigurno. Ko god je, barem jednom, koristio GPS u svom automobilu shvatio je koliko je u stvari zavistan od istog. Probajte i sami. Uključite navigaciju u gradu kojem živite i koristite je ceo jedan dan. Počećete, kao hipnotisani, da slušate glasovnu navigaciju i potpuno mehanički se krećete i vozite ulicama, ne razmišljajući o tome. A kada vas navigator pošalje u neku pogrešnu ulicu, vi ćete se zaustaviti da malo razmislite – da li je ta ulica zaista pogrešna, ili vi sve vreme tako smatrate, jer zašto bi vas inače vaš navigator upućivao na istu. Šta on zna što vi ne znate? Znam. Zvuči malo „spooky“, ali zaista jeste tako. Kako kakva teorija zavere.

Kao neko ko je „gedžet-manijak“, počeo sam priču o GPS-ovima kao njihov najveći protivnik, a upravo je istina potpuno drugačija. GPS-ovi su tehnološka revolucija, koju slobodno možemo uporediti sa nastankom Interneta. Čak su, gotovo na isti način i nastali.
U stvari, koliko je ispravno poistovećivati termin globalnog pozicionarianja sa GPS-om? GPS je, u stvari, američki globalni satelitski sistem, a postoji još i ruski GLONASS, kineski COMPASS i evropski GALILEO.

Koliko je stvarno moguće putem satelita zaviriti u svaki kutak ove zemaljske kugle? Koliko realno Google Earth zaista prikazuje Zemljinu kuglu? O svemu tome, i još puno više, u sledećem tekstu na temu globalnog pozicioniranja.

Audio zapis rubrike „Impre§um“ emisije „Druga strana računara“ emitovana 7.Juna 2014.godine na Radio Beogradu, Prvom programu od ponoći do 4h ujutru: