Postoje navike koje neposredno pomažu u poslu. Čitanje stručne literature, praćenje novih tehnologija, razgovori sa kolegama i učenje na projektima spadaju u tu grupu.
Pisanje, bar na prvi pogled, ne spada.
Ne mislim na pisanje dokumentacije, specifikacija i izveštaja. Mislim na pokušaj da misao pretočite u rečenicu koju će neko drugi moći da razume. Bez dijagrama, skraćenica i podrazumevanog konteksta.
Tek kasnije sam shvatio koliko mi je upravo ta navika pomogla u IT-u.
Rečenica otkriva ono što dijagram sakrije
Tehnički problem često deluje jasno dok o njemu razmišljamo u sebi. Znamo šta želimo da kažemo, razumemo veze između delova sistema i pretpostavljamo da će ih razumeti i drugi.
A onda pokušamo da sve to napišemo.
Odjednom se pojave praznine. Nije jasno ko donosi odluku, šta se događa kada proces ne uspe i zašto je baš to rešenje bolje od drugog. Ono što je u razgovoru zvučalo ubedljivo, na papiru više nije tako čvrsto.
Pisanje vas primorava da usporite dovoljno da biste primetili sopstvene pretpostavke.
U IT-u je to dragocena sposobnost. Veliki broj problema ne nastaje zato što ljudi ne poznaju tehnologiju, već zato što različito razumeju isti zahtev. Svako u razgovor unosi sopstvenu sliku sistema, korisnika i očekivanog rezultata.
Kada nešto napišemo jasno, razlike postaju vidljive pre nego što postanu skupe.
„Gospodin Impressum“ kao zapis jednog vremena
Kada sam 2013. godine pisao Gospodina Impressuma, nisam pravio priručnik koji će zauvek ostati aktuelan. Zapisivao sam teme, očekivanja i pitanja koja su tada pokretala IT svet.
Danas neke od tih tekstova posmatram drugačije. Pojedine tehnologije nisu se razvijale onako kako smo očekivali. Neke teme koje su delovale presudno izgubile su značaj, dok su druge, tada jedva vidljive, postale deo svakodnevice.
Zato sam odlučio da knjigu ostavim netaknutu.
Njena vrednost nije u tome da danas bude u svemu u pravu. Vrednost je u tome što pokazuje kako je jedan deo IT sveta izgledao u određenom trenutku — i kako sam ga ja tada razumeo.
I to je još jedna stvar kojoj me je pisanje naučilo: misao ne mora biti konačna da bi bila vredna zapisivanja.
Pisanje kao provera razumevanja
Tokom godina sam sve češće primećivao jednostavno pravilo: ako složenu ideju ne mogu da objasnim običnim jezikom, verovatno je još nisam dovoljno dobro razumeo.
To važi za arhitekturu sistema, projekat, poslovni rizik, ali i za odluku koju treba saopštiti timu.
Pisanje nije samo prenošenje gotove misli. Ono je način da misao nastane, da se proveri i da se iz nje ukloni ono što je suvišno.
U vremenu kratkih poruka, prezentacija i sve brže komunikacije, sporost pisanja može delovati kao nedostatak. Meni sve više izgleda kao prednost.
Ne zato što svaki tekst mora biti dug. Naprotiv. Dobra kratka poruka često zahteva više razmišljanja nego stranica opštih mesta.
Ono što ne stane u izveštaj
IT nas uči da rešavamo probleme. Pisanje nas podseća da najpre proverimo da li svi rešavamo isti problem.
Naučilo me je da pažljivije slušam, preciznije postavljam pitanja i lakše prepoznam trenutak u kome tehnička rasprava zapravo skriva neslaganje o cilju.
Zbog toga pisanje za mene nikada nije bilo sasvim odvojeno od IT-a.
Možda nema veze sa kodom, serverima i projektima. Ali ima mnogo veze sa jasnoćom. A jasnoća je, posle svih ovih godina, i dalje jedna od najređih i najvrednijih stvari u poslu.
